Kako sam ostala bez Oscara: tko doji, ne osvoji

Jedan odgovor

1. Ah, dragaaa, nikad se ne zna. Ja nikada nisam mastao da budem filmski glumac, ali me je dodela Oscara uvek lozila. Cak i sada, kada mi se sve to gadi zbog glamura njihovih haljina, dijamanata, plasticnih operacija, gladnih Afrike i rata u Iraku, moram da priznam da mi u stomaku (dok gledam dodelu) zaigra kada mi kroz glavu prodje slika mene kako izlazim na scenu i kazem vec sta treba da se kaze… Mala digresija: Kako sam se uvek palio na price slavnih koji dotaknu dno zivota (droga, alkohol, polne bolesti, malarija zaradjena u nekoj egzoticnoj zemlji gde traze sebe), moja nominacija bi bila nesto kao pohvala comeback-u paloga u poroke (nesto kao Mickey Rourke). Dakle, ja bih izasao na scenu i rekao: Hvala svima, hvala mami koja sada gleda u nasoj kuci u Novom Pazaru, hvala ti mama za svu ljubav , hvala bratu za razumevanje i za placanje mojeg lecenja, presadjivanje organa i korekcije na licu, hvala mojim prijateljima (pa sledi lista od 50-tak ljudi), hvala ti Meryl za sve sate razgovora kada mi je bilo najteze(a Meryl bi tada plakala), and thank you Brad, you are my true buddy (a tada bi mi Brad uputio gest podrske palcem, dok bi drugom rukom drzao Angelinu za butinu).
   Samo, da ti kazem, da ne znam za sta bi me nominovali.. Nije ni bitno..

   Svejedno, dakle.. Ljubi te Slava, drugar iz Beograda.. Odlican blog..